„Izvini što smetam.“ „Izvini što pitam.“ „Izvini, samo da kažem…“ Neki ljudi ovu reč izgovore desetine puta dnevno, čak i kada nisu uradili ništa pogrešno. Stalno izvinjavanje može delovati kao znak lepog vaspitanja, ali ponekad govori o nečemu sasvim drugom navici da svoje potrebe, mišljenje i prisustvo stalno stavljamo iza tuđih.
Postoje ljudi koji kao da kroz život hodaju pokušavajući da nikome ne smetaju. Ne traže mnogo. Ne žele da opterećuju druge. Teško kažu „ne“. Kada im nešto treba, prvo objasne zašto im treba, pa se onda još i izvine što su pitali. Ako se neko naljuti, prvo pomisle da su oni nešto pogrešili. Ako razgovor postane neprijatan, pokušavaju da ga smire čak i kada nisu izazvali problem. Ako im neko učini uslugu, osećaju potrebu da se opravdavaju što su je uopšte tražili.
I tako „izvini“ polako prestaje da bude reč koju koristimo kada pogrešimo i postaje način na koji se odnosimo prema svetu.
Kada se izvinjavamo zbog svojih potreba
Naravno da je važno umeti reći „izvini“.
Kada nekoga povredimo, pogrešimo, zakasnimo ili ne održimo obećanje, iskreno izvinjenje pokazuje odgovornost i poštovanje.
Ali nije isto reći: „Izvini što kasnim.“
„Izvini što mi treba pomoć.“
Nije isto: „Izvini što sam pogrešila.“
„Izvini što se ne slažem.“
U prvom slučaju preuzimamo odgovornost za nešto što smo uradili. U drugom se izvinjavamo zato što imamo potrebu, stav ili granicu. A za to nam nije potrebno ničije odobrenje.
„Nema veze“ čak i kada ima veze
Preterano izvinjavanje često ide zajedno sa još jednom navikom stalnim umanjivanjem sopstvenih osećanja.
„Ma nema veze.“
„Nije bitno.“
„Kako god ti želiš.“
„Meni je svejedno.“
Ponekad zaista jeste svejedno. Ali ako ove rečenice govorimo svaki put kada bi trebalo da kažemo šta želimo, šta nam smeta ili gde je naša granica, vremenom možemo početi da živimo prema potrebama svih drugih, osim prema sopstvenim.
I onda se jednog dana zapitamo kako to da svi oko nas znaju šta žele, a mi više nismo sigurni ni šta želimo za ručak.
Zašto neki ljudi stalno govore „izvini“?
Razlozi mogu biti različiti. Neko je odrastao u okruženju u kojem je bilo važno ne praviti probleme. Neko je naučio da konflikt po svaku cenu treba izbegavati. Neko se plaši da će biti ocenjen kao sebičan, nepristojan ili težak ako jasno kaže šta želi. A nekome je jednostavno postalo navika.
Zajedničko može biti osećanje da će odnosi sa drugim ljudima biti sigurniji ako smo dovoljno tihi, fleksibilni i neza zahtevni. Ali dobri odnosi ne bi trebalo da zahtevaju da stalno smanjujemo sebe.
Probajte da „izvini“ zamenite drugim rečima
Jedan od najjednostavnijih načina da primetimo koliko se često nepotrebno izvinjavamo jeste da pokušamo da promenimo rečenicu.
Umesto: „Izvini što kasnim“, kada zaista kasnite, izvinite se.
Ali umesto: „Izvini što smetam, imaš li minut?“
možete jednostavno reći: „Imaš li minut?“
Umesto: „Izvini, ali ne slažem se.“
recite: „Ja to vidim drugačije.“
Umesto: „Izvini što te cimam za pomoć.“
probajte: „Hvala ti što ćeš mi pomoći.“
Mala promena u jeziku može promeniti i način na koji doživljavamo sopstvene potrebe.
Ne morate stalno da zaslužujete svoje mesto
Ljubaznost je lepa osobina. Obzirnost takođe. Ali postoji razlika između obzirnosti prema drugima i života u kojem stalno proveravamo da li imamo pravo da govorimo, pitamo, odbijemo, promenimo mišljenje ili jednostavno zauzmemo malo prostora.
Zato sledeći put kada vam „izvini“ automatski dođe na usne, zastanite na trenutak.
Zapitajte se: Jesam li zaista nešto pogrešila ili se upravo izvinjavam zato što imam potrebu, mišljenje ili granicu?
Ako niste ništa skrivili, možda vam ovog puta nije potrebno „izvini“.
Možda je dovoljno samo da kažete ono što želite.
Jer biti dobar prema drugima ne znači stalno biti manji od njih.
Način na koji se osećamo u odnosima često zavisi i od ljudi kojima smo okruženi. Na HappyLife-u smo pisali i o ljudima koji nam pune baterije – onima pored kojih ne moramo stalno da se objašnjavamo, prilagođavamo i umanjujemo sebe.
