U vremenu u kojem svakodnevno beležimo hiljade fotografija, a ipak često zaboravljamo ono najvažnije, autorka Plamena ivanjdanske sveće Olgica Kravljača Veljović vraća nas mirisima, dodirima, porodičnim pričama i ljudima koji su oblikovali naš unutrašnji svet. U razgovoru za HappyLife govori o nastanku knjige, odgovornosti prema stvarnim ljudima koji su je inspirisali, snazi porodičnog nasleđa i pitanju koje svi sebi postavljamo – šta je ono što zaista ostaje kada godine prođu.
Kada ste prvi put osetili da priče koje nosite u sebi moraju da postanu knjiga?
Godinama su se u meni javljale iskre koje su osvetljavale događaje i osobe tako važne za formiranje mog unutrašnjeg sveta. Nešto davno doživljeno i viđeno detinjim očima tada bi bilo sagledano i kroz prizmu dodatih decenija. Mreža sećanja nastala nizanjem tih izuzetnih trenutaka vremenom je činila da budem sve uverenija da ono što sam proživela ja i ljudi koji su obeležili jedno vreme, a koji su bili vanvremeni, čuvari ljubavi i nepokolebljivih vrednosti, bez obzira na prilike, moraju biti sačuvani od zaborava, smešteni u još jednu dimenziju, a to je upravo knjiga. U njoj je esencija onoga što je preživelo trideset godina, iskazano čisto vremenskim merama, a ceo jedan svet saznavanja, pomeranja, promena i sazrevanja. Te iskre su upravo sve vreme osvetljavale put, brisale granice, bile svetionik.
Da li je bilo teško otvoriti lična sećanja i pretočiti ih u književnost?
Sećanja koja se više godina iskričavo pojavljuju i signaliziraju zrelost prerastanja u priču ne puštaju se tako lako na papir, da se nije osetilo da su spremna, iskristalisana. Istovremeno, bilo je i teško. Najteže je bilo naći meru svega što se predstavlja. To sam videla kao najstroži zadatak. Ne ogoliti, a u dušu dirnuti, predstaviti emociju tako velikom kao što jeste, a ne patetisati, ne ogrešiti se ni na tren, ni najmanje, ni o ljude, ni o događaje. Knjiga je pisana sa velikim osećajem ukidanja granica, vremena prošlih, sadašnjih i budućih, kako se navodi u prvoj priči, po kojoj i cela knjiga nosi naziv, ona „otvara vrata beskraja i kazuje da smo ipak svi tu… mislili mi da smo sa one ili sa ove strane“. Sa tom svešću i odgovornošću tragalo se za izrazom.
Koliko su likovi u knjizi zasnovani na stvarnim ljudima, a koliko su književna konstrukcija?
Likovi i događaji svoju snagu i moć crpe iz doživljenog. Neimenovani, oni ostaju nenametljivi, kakvi su i životi koje su vodili, ali titanske snage i jevanđelske dobrote, zbog čega postaju gotovo simboli. Konkretni do u detalj, slika radionice u „Stolarevoj priči“ ili upamćeni samo po detalju – „Cipele kestenjaste boje“, žitija iskazanog kroz jedan, sporedni motiv – „Soba sa brodovima“, oni nadrastaju polazište i prelaze u nov, univerzalan svet, u kome svaki čitalac pronalazi svoj doživljaj.
Da li su ljudi koji vas poznaju prepoznali sebe ili događaje u pričama?
Apsolutno, određeni ljudi određene događaje. Najbliskiji ljudi, njih nekolicina, većinu, jer su i svedoci događaja koje sam opisala. I potomci onih o kojima su priče pisane, kao posveta i zahvalnost. Otuda i maločas pomenut najstroži zadatak – naći meru svega što se predstavlja. Kada ih oni dožive kao nešto najčistije, nežno i sa ljubavlju predstavljeno, zaštićeno dušom i najtananijom pažnjom, onda je to znak da smo samo jednim merilom doživeli i proživeli napisano – ljubavlju, koja nas je spajala i decenijama ranije. Ono što je izuzetno važno jeste to što čitaoci koji nikako nisu svedočili događajima i likovima, ni najposrednije, veoma istančano i duboko emotivno doživljavaju lirsku prozu „Plamena ivanjdanske sveće“. To je dragoceno jer svedoči o univerzalnosti i autentičnosti čitalačkog doživljaja.
Šta vam je bilo najteže da napišete, a šta najlakše?
Teško je reći. Neke priče nastaju kao „glatka staza po kojoj ponekad moramo jurnuti bez zaustavljanja bar u mislima, samo zato da bismo se smejali kao deca“ (priča „Staza“), a neke iz vas istiskaju kontraste života, traže sporedne motive, da biste „što tačnije preneli priču o ženi koja je u haosu jednog vremena izgubila život vodeći krave na ispašu. Zbog koje je sin bespomoćno plakao. I zbog koje jedno dete prvi put u sobi sa brodovima brodove nije ni videlo“ (priča „Soba sa brodovima“). Neke dođu poput mirisa i ostave vas bez daha pred snagom života („Dunja“), u nekima kao stolar u svojoj radionici želite da što preciznije istešete lik čoveka koji je pokrenuo „jedan univerzum, ljubavlju beskrajno ohrabrio dušu deteta“ („Stolareva priča“), dok u drugima oprezno, odmereno, gotovo pobožno želite da se čitalac sretne sa onom od koje se najviše pamte „cipele kestenjaste boje“.
Postoji li priča iz zbirke koja vam je najbliža srcu i zbog čega?
Svaka je zapis duše i kao takva nosi određen deo života. Prvu priču, po kojoj je nazvana i cela zbirka, osvetlile su dve sveće prislužene na Ivanjdan, koje su se sljubile u jedan plamen i otoplile dušu za sve naredne. Tako je otvoren ceo svet sećanja, koji jeste svet koji „formira čoveka“, kako je akademik Delić i zaključio u recenziji knjige. Svaka od njih je trenutak tog sveta.
Koliko vam je novinarsko iskustvo pomoglo, a koliko odmoglo tokom pisanja književnog dela?
U svet novinarstva sam ušla nakon što sam završila studije književnosti, koje su svakako obeležile moja interesovanja i opredelile me. I kasnije, u poslu, uvek sam bila profesor jezika i književnosti koji se profiliše i razvija i u drugim oblastima koje ovaj izvanredni fakultet pokriva. Jer u biti svega jesu jezik, misao, reč i moć priče. I u novinarstvu sam imala sreće da radim kreativne stvari, u izrazu ostavim svoj pečat, ali „Plamen ivanjdanske sveće“ nije imao bilo kakav upliv sa strane. On je nastajao samostalno, paralelno sa svim i izvan svega. Sve doživljeno, naučeno, pročitano i proživljeno stopilo se za njegov nastanak i na osnovama jednog davnog sveta stvoren je jedan nov književnoumetnički svet, svet lirske proze koji traži emotivnog čitaoca spremnog na preplitanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, uz najtananije mirise koji čuvaju život.
Mislite li da današnje generacije dovoljno čuvaju porodične priče i uspomene?
Ne smemo nikada biti skloni generalizaciji i upasti u zamku sukoba generacija, koja obično naglašava nezrelost i nezainteresovanost mlađih generacija za prošlost. Nesumnjivo je da i danas ima mladih koji se interesuju za porodičnu istoriju, poreklo, priče o precima i svako od njih treba da nađe svoju meru u tome. Neki ne idu dalje od raspitivanja o boji očiju ili određenoj karakteristici koju je nasledio od pradede, ali i to je nešto. Sve dok na određen način nosimo, negujemo i čuvamo ono što smo dobili, kroz genetiku ili kroz deljenje, što smo imali sreće da naučimo od ljudi koji su nam pomogli da spoznamo svet, iskra sećanja živi i vodi nas kroz život. I u knjizi „Plamen ivanjdanske sveće“ prošlo nikako nije samo ono minulo, već uvek dar života, ono što nas dalje vodi i hrabri, čini da spoznamo sebe. Dodatno, čovek treba da uđe u određenu životnu zrelost da bi se više interesovao za prošlost.
Smatrate li da danas živimo u vremenu kada se ljudi više nego ikada plaše zaborava?
Zanimljiva karakteristika današnjeg vremena jeste gotovo neprekidno beleženje trenutaka – fotografijama ili kratkim video-zapisima. Dodatno, deljenje zabeleženog na društvenim mrežama. Ono što je nekada podrazumevalo posebne trenutke koje želimo da ovekovečimo, danas je prešlo na obrok, piće ili prizor. I to je možda samo želja da se život sačuva od zaborava. Čak i ako je to vid izražavanja, važno je ostaviti i golom sećanju da nešto posebno pamtimo – po mirisu, ukusu, dodiru ili zvuku. Da to nešto u nama ostane i da ima moć da probudi, pokrene ceo univerzum, život sam. Onda neće biti ni straha od zaborava. Ovu misao završila bih citatom iz priče „Dunja“:
„Čak i ako je zaborave, miris će ih podsetiti na nezaustavljivu reku, na prezrele jagode pored nje, na stari dud, nabujalo more pšenice. Na ceo jedan blagoslov života. I na jednu dunju.“
Šta je za Vas sreća?
Sve ono što na jednostavan, iskonski način u čoveku proizvede osećanje da želi da sačuva trenutak. Da ga zauvek pamti, ponese, ako je moguće, i kada ode sa ovog sveta. Mnogo je takvih motiva u „Plamenu ivanjdanske sveće“, čak i kada se suoče sa tugom, kakav je i život sam: porodična trpeza, susreti, mirisi, dodiri, deljenje, liturgija, detinji smeh koji negde moramo sačuvati u sebi i za kasnije doba, drvo koje svojim plodovima okuplja, baš kao na slici Uroša Predića „Deca pod dudom“. Kako u knjizi, tako i u svakodnevnom životu, za mene sreća nije ništa mnogo drugačija.
