Kada odrastemo, retko se najjasnije sećamo skupih poklona ili velikih proslava. Mnogo češće pamtimo miris palačinki nedeljom ujutru. Mesto za stolom koje je uvek bilo naše. Način na koji su nas roditelji pokrivali ćebetom kada bismo zaspali na kauču. Večernje priče koje su svaki put završavale drugačije ili šetnje bez posebnog razloga, samo zato što je napolju bio lep dan.
Detinjstvo se ne gradi od velikih događaja. Ono se sastoji od malih trenutaka koji se ponavljaju toliko često da postanu deo nas.
Psiholozi smatraju da upravo takvi porodični rituali stvaraju osećaj sigurnosti i pripadnosti. Kada dete zna da će svake večeri zajedno večerati sa porodicom ili da će subotom ujutru svi zajedno piti kakao i razgovarati, ono ne pamti samo događaj. Pamti osećaj da pripada. Taj osećaj postaje njegova sigurna luka kojoj će se vraćati i mnogo godina kasnije.
Zanimljivo je da deca često ne pamte ono za šta odrasli misle da je bilo najvažnije. Roditelji će možda godinama štedeti za veliko putovanje, a dete će jednog dana sa osmehom pričati o tome kako ste zajedno pravili kolač koji se raspao čim ste ga izvadili iz rerne. Ili kako ste po kiši skakali po barama vraćajući se iz prodavnice.
To su uspomene koje ne nastaju zato što su savršene. Naprotiv. One nastaju zato što su iskrene.
U svetu koji od nas traži da stalno negde žurimo, najlepši poklon koji možemo dati svojoj deci često nije nova igračka, već naše vreme. Kada ih zaista slušamo dok prepričavaju kako je izgledao njihov dan. Kada zajedno gledamo zalazak sunca. Kada ugasimo telefone i sednemo za isti sto bez žurbe.
Godinama kasnije neće se sećati modela automobila koji ste vozili niti marke telefona koji ste koristili. Seća će se da ste bili tu. Da ste se smejali zajedno. Da su mogli da vam ispričaju sve.
I upravo u tome leži prava vrednost porodičnih navika. One nisu obaveza niti stavka u kalendaru. One su tihi dokazi ljubavi koji se ponavljaju iz dana u dan, toliko neprimetno da tek mnogo kasnije shvatimo koliko su oblikovali čoveka koji smo postali.
Možda zato najlepše uspomene nikada ne nastaju slučajno. One nastaju onda kada običnim danima damo dovoljno pažnje da jednog dana postanu neobični. Jer deca neće pamtiti koliko smo imali.
Pamtiće kako su se osećala dok su odrastala pored nas.
